Повратком династије Обреновић на српски престо 1858. године и другом владавином кнеза Михаила (1860–1868) започета је последња, одлучујућа фаза у борби Србије за независност.
Низом закона кнез је ограничио тзв. „Турски устав” из 1838. године, што је узнемиравало Порту. После инцидента на Чукур чесми на Дорћолу 16. јуна 1862, када је турски војник тешко повредио српског дечака, избили су и оружани сукоби. Два дана касније, турски гарнизон започео је бомбардовање београдске вароши. Из страха од евентуалног рата, одмах је одржана конференција амбасадора великих сила, у Канлиџи, близу Цариграда. Према њеним одлукама, Турци су у Србији порушили двеm тврђаве (Ужице и Соко), смањили број војника у осталим гарнизонима, а сво турско становништво које је живело изван тврђава исељено је у року од четири месеца.
Кнез Михаило је наставио дипломатску акцију за ослобођење преосталих градова од Турака. Коначно је у Цариграду 11. априла 1867. од султана Абдула Азиза добио ферман, којим му на управу и чување поверава све градове у Србији. Кнез је свечано дочекан у Београду 16. априла. Два дана касније, султанов ферман је јавно прочитан на Калемегдану. Последњи београдски мухафиз, Али Риза-паша, симболично је кнезу предао кључеве градова. Риза-паша је 24. априла испраћен у Земун, уз плотуне сада већ српских топова са београдске тврђаве, а са њим су се повукли и последњи турски војници. Као знак суверенитета над Србијом, остала је једино турска застава, која се уз српску вијорила на зидинама.
