У петак, 16. децембра 2022. године у 19.30 часова у Конаку кнегиње Љубице, оперски студио Факултета музичке уметности у Београду извешће оперу „Сестра Анђелика“ Ђакома Пучинија. Улаз је бесплатан.

Диригент: Драгана Радаковић

Редитељ Владан Ђурковић

Клавирски сарадник: Владимир Вања Шћепановић

Играју: Сара Павловић, Анастасија Станковић, Данијела Kондић, Андриана Спасојевић, Анђела Симић, Тамара Митровић, Сара Стефановић, Kристина Гагић, Искра Сретовиц и Анастасија Kнежевић.

Студентска продукција опере „Сестра Анђелика“ продукција Факултета музичке уметности у Београду, која има за циљ да студентима завршних година основних студија Соло певања омогући практичну примену знања. Ово је прва шанса младим оперским певачима да се сусретну са продукцијом једне позоришне представе. Током свог школовања у оквиру наставе похађали су предмете Соло певање, Глума и Оперске сцене, али овај пројекат је прва шанса да сва стечена знања „заокруже“ тумачењем улога у једночиној опери.

САДРЖАЈ
Ма­на­стир. Се­стра Ан­ђе­ли­ка и још две опа­ти­це ка­сне у ка­пе­лу. Кон­тро­лор­ка их гр­ди због то­га што се ни­су по­ка­ја­ле као се­стра Ан­ђе­ли­ка. Не­ке од опа­ти­ца при­зна­ју да још увек жу­де за зе­маљ­ским за­до­вољ­стви­ма – се­стра Ђе­но­вје­фа при­зна­је да јој не­до­ста­ју ја­гањ­ци ко­је је не­кад чу­ва­ла, а се­стра Дол­чи­на жу­ди за слат­ки­ши­ма. Се­стра Ан­ђе­ли­ка по­ри­че да има ика­квих же­ља, али оста­ле се­стре зна­ју да она очај­нич­ки же­ли да чу­је ве­сти од сво­је по­ро­ди­це. Се­дам го­ди­на ни­је би­ла у кон­так­ту са њи­ма, а се­стре прет­по­ста­вља­ју да је она би­ла прин­це­за, ко­ја је прог­на­на у ма­на­стир из раз­ло­га ко­ји још ни­су ус­пе­ле да до­ку­че. Уско­ро до­ла­зе рад­ни­це ко­је до­но­се хра­ну. Јед­на од њих спо­ми­ње див­ну ко­чи­ју ко­ја че­ка ис­пред ма­на­сти­ра, а у ко­јој се на­ла­зи не­ки по­се­ти­лац. Ан­ђе­ли­ка се ја­ко из­не­на­ди и, с не­стр­пље­њем, за­тра­жи јој да опи­ше ко­чи­ју до нај­сит­ни­јих де­та­ља. Утом, за­зво­ни зво­но да на­ја­ви по­се­ти­о­ца. Ча­сна мај­ка ула­зи и оба­ве­шта­ва Ан­ђе­ли­ку да је ње­на тет­ка, прин­це­за, до­шла да је по­се­ти. При­ла­зе­ћи, прин­це­за од­би­ја Ан­ђе­ли­ки­не ге­сто­ве при­сно­сти. Прин­це­за об­ја­шња­ва да је она, на­кон смр­ти Ан­ђе­ли­ки­них ро­ди­те­ља, по­ста­ла ста­ра­тељ Ан­ђе­ли­ке и ње­не се­стре Ане Ви­о­ле, што зна­чи да има кон­тро­лу над њи­хо­вим на­след­ством (Il prin­ci­pe Gu­al­ti­e­ro). Ана Ви­о­ла тре­ба да се уда, а прин­це­за од Ан­ђе­ли­ке тра­жи да пот­пи­ше ка­ко се од­ри­че свог де­ла на­след­ства у ко­рист се­стре ко­ја се уда­је за чо­ве­ка са ко­јим је Ан­ђе­ли­ка би­ла у ван­брач­ној ве­зи и ко­ји отац ње­ног де­те­та. Прин­це­за сма­тра да Ан­ђе­ли­ка, по­што је обру­ка­ла по­ро­ди­цу, не­ма пра­ва на део на­след­ства. Сло­мље­на тет­ки­ном окрут­но­шћу, Ан­ђе­ли­ка се ку­не да се по­ка­ја­ла због сво­јих гре­хо­ва, иако не мо­же из гла­ве да из­бри­ше се­ћа­ње на ван­брач­ног си­на. Та­да са­зна­је да јој је син пре­ми­нуо две го­ди­не пре то­га. Ан­ђе­ли­ки­на во­ља је сло­мље­на и она је­ца­ју­ћи пот­пи­су­је до­ку­мент. Прин­це­за од­ла­зи и Ан­ђе­ли­ка ту­гу­је за си­ном, и због то­га што је умро без мај­ке по­ред се­бе (Sen­za mam­ma). У бо­лу од­лу­чу­је да се при­дру­жи си­ну у ра­ју и пи­је отров. Та­да схва­та да је по­чи­ни­ла смрт­ни грех и да не­ће оти­ћи у рај и мо­ли се за спас. Чу­је се хор и Ан­ђе­ли­ка до­жи­вља­ва ви­зи­ју Бла­го­сло­ве­не Де­ви­це.

ЂАКОМО ПУЧИНИ (1858–1924)

Рођен 22. децембра 1858. године у Луки, малом граду Тоскане, Пучини је завршио Конзерваторијум у Милану, код Бацинија и Понкиелија, прослављеног композитора Ђоконде. Са великим смислом за оперски театар, Пучини се посвећује искључиво оперској композицији. После првих покушаја (Вили 1884, Едгар 1889) и првих већих успеха (Манон Леско 1893), он стиче светску славу својим најзначајнијим и најпопуларнијим делима: Боеми (1898), Тоска (1900) и Мадам Батерфлај (1904). Следе Девојка са запада (1912), Ластавица (1917), Триптих (Плашт, Сестра Анђелика, Ђани Скики 1918) и најзад његова „лабудова песма”, Турандот (изведен 1926. године). Један од Пучинијевих успеха лежи у срећно изабраним либретима... Човек са сигурним позоришним инстинктом, Пучини је осећао сцену, тражио узбудљиве драмске сукобе и неговао култ великих гестова и очајних крикова који резултирају из јаких страсти. Пучини је овако формулисао тајну сваког позоришног успеха:  „Постоје три закона када је у питању позориште: будити интересовање, изненађивати и дирнути“. То је уједно његово основно естетско начело. Пучини је више него ико рачунао на нерве своје публике и деловао на њих, служећи се често и спољашњим ефектима. Његов оперски стил представља више или мање хармоничну мешавину бруталности и сентименталности. Те две особине његовог стила имају и своје специјално порекло. Кад је у питању бруталност, натурализам, груби контрасти и широке линије, Пучинијев стил је непосредни наставак веризма... Анализиране композиционо-технички, партитуре његових опера састоје се из мозаичног музичког ткива, изванредно духовито инструментираног и уобличеног у једну целину сигурном руком мајстора. Интензивно оркестарско подвлачење драме, изненадни контрасти, велике градације, често театралне и неубедљиве, темпераментни изливи, широка распеваност мелодијских линија у смислу италијанске традиције – то су биле главне особине Пучинијевог оперског стила.
... Пучини је данас, заједно с Вердијем, и поред изразитих модерних тенденција у оперском стварању, суверени господар оперских сцена.