Спомен-музеј Иве Андрића отворен је 1976, у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У преосталом адаптираном простору отворена је стална поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички и лични предмети, књиге и часописи, одликовања.

Приступачност

Спомен – музеј Иве Андрића има сталну поставку прилагођену особама са оштећењем вида и особама са оштећењем слуха.

У оквиру поставке доступни су садржаји намењени особама са оштећењем вида путем QR кода, који води ка аудиодескрипцији простора музеја, као и аудиодескрипцији селектованих предмета из сталне поставке. Посетиоцима је доступна и интерактивна мапа градова у којима је Иво Андрић службовао као дипломата, уз аудио опис за сваки град појединачно. У музеју се налази аудио снимак Андрићевог говора приликом доделе Нобелове награде.

Посетиоцима је доступан и каталог на Брајевом писму, који садржи информације о легату и музеју, као и тактилне цртеже одабраних предмета из сталне поставке.

За особе са оштећењем слуха доступно је кустоско видео вођење кроз сталну поставку музеја на српском знаковном језику.

Поред прилагођене сталне поставке, у Музеју Иве Андрића реализују се и инклузивне радионице намењене различитим групама посетилаца, са циљем подстицања равноправног учешћа у културном животу и стварања приступачног и подстицајног музејског простора за све.

Радионица „(Не) видљиви знакови” бави се, између осталог, Брајевим писмом, али се изводи са децом која немају оштећења вида, са циљем повећања сензитивности према особама са било каквом врстом инвалидитета. На тим радионицама, као равноправни партнер кустоса, учествује особа са оштећењем вида.

Друга осмишљена радионица „(Не)видљиви Знакови поред пута” је намењена деци и младима са оштећењем вида. 

Посетиоцима је на располагању лифт, док су интерфон и ознаке у лифту обележени Брајевим писмом, ради лакшег сналажења особа са оштећењем вида.

Улазак са псом водичем је дозвољен.

Молимо посетиоце да имају у виду да су на улазу у зграду у којој се налази музеј степенице, као и да рампа за особе које користе инвалидска колица тренутно није доступна. Тренутно није доступан тоалет прилагођен особама са инвалидитетом.

Музеј нема обезбеђен паркинг простор.

Групне посете је потребно најавити унапред.

Молимо посетиоце да за додатне информације или подршку приликом планирања посете контактирају Музеј.

Иво Андрић (Травник, 1892 – Београд, 1975) један је од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Рођен је у Травнику, одрастао у Вишеграду, школе похађао у Сарајеву, Загребу, Бечу, Кракову, тамновао у аустроугарским затворима као припадник организације Млада Босна. Године 1919. постаје грађанин Београда и ступа у дипломатску службу, у којој остаје све до избијања Другог светског рата. У међувремену, 1924. године, докторирао је на Универзитету у Грацу, са темом из области филозофских наука. Аутор је неколико значајних романа, више дела приповедачке прозе и лирско-филозофске поезије, есеја и критика. Године 1961. добија Нобелову награду за књижевност. Своје најзначајније романе (На Дрини ћуприја, Госпођица и Травничка хроника) написао је у Београду, током окупације 1941–1945.