Завршетак Првог светског рата и стварање нове југословенске државе представљају веома важан тренутак у историји Београда. Он постаје престоница далеко веће државне заједнице, Kраљевине Југославије, истовремено и седиште краља, Народне скупштине, Владе, Државног савета, војске, Врховног суда и свих других институција државног апарата. Као и нова држава, и Београд је пролазио кроз неколико великих криза, крећући се од ограниченог грађанског парламентаризма до псеудопарламентаризма или прикривене диктатуре, који траје све до 27-мартовских демонстрација и напада сила Осовине на Југославију. Ово раздобље је препуно друштвено-политичких супротности, класних и националних борби и међустраначких борби око државног уређења. Период између два рата представља и време интензивног развоја Београда. Мења се његов урбани лик, турску калдрму на главним улицама замењује асфалт, обнавља се и проширује градска електрична мрежа, а уводе се и нове линије аутобуског и трамвајског саобраћаја. Прилив домаћег и страног капитала узрокује нагли развој индустрије, у којој ничу крупна и модерна предузећа, и трговине и банкарства. Занати се укрупњавају, а занатлије се, ради заштите својих интереса, организују у еснафе и еснафска удружења. С друге стране многонационалност и плурализам конфесија нове, велике државе, условљавају буран развој и изузетно богатство књижевног и уметничког живота. Свеукупна политика земље је вођена из престонице; Београд је и у овом периоду, као и раније, дао пун допринос токовима историје значајним не само за град сам. Он никада није био само декор збивањима, њихово случајно поприште, већ њихово извориште и инспирација.
