Академик Љубомир Љуба Ивановић (1882-1945), сликар и графичар, провео је цео свој живот у Београду. Рођен је и школован у граду који је добро познавао. У њему је рано спознао како делови града брзо нестају, а са њима и бројне легенде о њиховом животу. Загледан у непролазне архитектонске вредности Београдске тврђаве, сакралних споменика хришћанске и исламске културе, оставио је о томе изузетне забелешке.  Његови цртежи и графике јесу документи о епохама које је мислима походио, и које је доживљавао на својствен начин. Ивановићев доживљај пејзажа је узбудљиво сведочанство о његовим осећањима док је ћутећи походио мноштво прелепих српских крајева.






Предео је за њега добро одабран мотив, којим би показао свој виртуозни цртеж. Истовремено, он влада хармонијом композиције, пропорцијама, односима светлог и тамног и поиграва се светлошћу у мрачним ентеријерима. Маестралан рукопис није променио ни у болести, када је прибегао техници линореза. Импресије је увек изражавао верно и снажно, а духовне вредности преносио је сликајући портрете, ентеријере грађанских кућа, фигуралне композиције и мртве природе.

Ивановић припада кругу минхенских ђака и пријатеља Ажбеовог атељеа. Радио је врло много, излагао у земљи и иностранству, и предавао у Гимназији, Мушкој учитељској школи и Академији ликовних уметности у Београду. За свој рад је награђен и Орденом св. Саве, као и чланством у СКА-САНУ од 1922. године.
Мноштво његових илустрованих дела објављених у часописима и графичким мапама 1903-1945, приказују Љубу Ивановића као препознатљивог ствараоца - илустратора скривених делова модерних градова (Стари Париз, 1932).

Његово уметничко дело најближе је импресионизму. За импресионизам га везују наклоност да хвата одблеске светлости по оронулим зидовима старих здања и трошних касаба, трепераву игру сенки по крошњама и лишћу усамљених храстова и витких јабланова, и парковске и уличне клупе. Својим уметничким делом Ивановић је исказао животни став, чежњу за слободом, искреношћу и истином. Зато је говорио: „Човек је искрен, само кад је сам“. Веома су изражајни његови кроки цртежи обичних људи са капама, шеширима, заустављени у времену и сачувани од заборава.

Љубомир Ивановић је пионир у истицању самосталности графике као уметничке дисциплине у српској уметности на почетку 20. века. Сопственим радом и јавним залагањем на популарисању ове врсте уметности, био је узор својим ученицима Уметничке школе у Београду 1919-1939 године – Михаилу Петрову, Станиславу Сташи Беложанском, Стевану Боднарову, Павлу Васићу, Деси Глишић, Младену Јосићу, Пиви Караматијевићу, Мирку Кујачићу, Лазару Личеноском, Петру Лубарди, Луки Младеновићу, Милени Павловић Барили и Бранку Шотри.

Опуси Ивановићеве графике нису били велики, али их је репродуктивна моћ часописа, новина и књига сачувала кроз цео 20. век. Незаборавни цртежи оловком израз су његовог немирног духа, духа истраживача и сакупљача српских старина у прекрасним пределима Србије и другим јужнословенским крајевима.
Ова изложба је прва прилика да се сагледају препознатљиве уметничке вредности радова Љубе Ивановића, који се данас налазе у музеју Рас у Новом Пазару. Настали су 1935. године, када је неуморни уметник обилазио град на ушћу Јошанице у реку Рашку, средњовековно трговачко и занатско средиште - Нови Пазар.

Кустос изложбе

Светлана Чековић, историчар уметности