Поштовани посетиоци,

позивамо вас на тематску изложбу „Бањица – насеље винчанске културе“, аутора Милоша Спасића. Изложба ће бити отворена од уторка 20. септембра и трајаће до 11. октобра, у Сали под сводовима, у Конаку кнегиње Љубице.

Улаз је бесплатан!

У Збирци за праисторију Музеја града Београда чува се приближно 1.000 предмета уписаних у регистар културних добара Републике Србије, као и вредне студијске збирке које укључују десетине хиљада артефаката. Неолитски локалитет на Бањици има несагледив значај за културну баштину Републике Србије, a на територији града Београда je једaн од највреднијих. Уз Бело брдо у Винчи и Ледине у Жаркову, то је било најдуговечније винчанско насеље, са веома добро очуваним кућама, које пружају увид у историју архитектуре и урбанизма на нашим просторима.

На том месту је истражена највећа до данас позната винчанска кућа, површине од 220 м2, као и многе јединствене архитектонске форме, попут мегарона, специјализованих производних објеката, али и малих помоћних остава, спремишта и силоса.

БАЊИЦА - НАСЕЉЕ ВИНЧАНСКЕ КУЛТУРЕ

Неолитски локалитет Усек на Бањици у Београду, с две стране окружен потоцима, налази се на благо узвишеном платоу надморске висине од 130 до 160 м, максималних димензија 400 x 200 м.

Откривен је током изградње авалског пута још 1921, док су прва археолошка истраживања обављена од 1955. до 1957. године. Ископавања на Бањици су вршена у још два наврата, 1979. и 1998, а укупно је до сада испитана површина од око 800 м2.

У археологији се термином винчанска култура означава читав низ познонеолитских заједница које су од 5200. до 4600. године пре н. е. насељавале области централног Балкана. Међу њима постоје многе сличности у погледу начина организовања насеља, у економским стратегијама и уметничком изражавању, али и знатне разлике које не дозвољавају њихову генерализацију. Винчанци су живели у долинама река, у брдским пределима, али и у пећинама. У појединим заједницама су грађене двоспратне надземне куће, а у другима се живот одвијао у земуницама. Неки њихови припадници били су умешни у изради алатки од камена и посуда од глине, а неки су се специјализовали у металургији бакра. Правили су сјајне црне или мат црвене посуде. Гајили су велика стада говеда, која су и симболички била веома важна, али су чували и друге домаће животиње, попут свиња, оваца, коза, а на њиховим пољима и у баштама биле су посејене разне врсте житарица, просо, махунарке...

Припадници винчанских заједница су први на простору централног Балкана градили солидне надземне куће правоугаоне основе, површине од 20 до више од 220 квадратних метара. Њихова унутрашњост је била подељена на просторије, чија величина и распоред су зависили од броја чланова домаћинства и активности које су у њима обављане. Верује се да је у свакој винчанској кући живела једна породица, а њено проширење је захтевало реорганизацију и пренамену унутрашњег простора куће, најчешће тако што су подизани нови преградни зидови. Осим основних свакодневних активности (попут спавања, спремања хране и чувања намирница), познато је да су и поједине производне делатности обављане у кући (обрада текстила, камених и коштаних алатки...).

Винчанско насеље на Бањици је без прекида живело око 400 година, у периоду између 5000. ипре н. е. У фази оснивања имало је десетак укопаних објеката за становање – земуница. Међутим, врло брзо се повећао број становника, па је настало уређено насеље с добро грађеним надземним објектима поређаним у редове.

Винчанско насеље на Бањици проглашено је за културно добро (Решење Завода за заштиту споменика културе Града Београда бр. 124/1 од 7. 2. 1964).