Свечано отварање пратећих изложби 53. Златног пера Београда биће одржано у понедељак, 15. децембра 2025. године у 19 часова у Галерији Музеја града Београда (Вука Караџића 2).

Овогодишњи наставак пратећег програма представља две значајне изложбе које на посебан начин осветљавају домете илустрације у Србији.

Марија Ристић, кустос и члан Савета бијенала илустрације 53. Златног пера Београда, приредила је изложбу Енциклопедијске илустрације проф. Миодрага Миће Бајића која представља избор аналитичких и анатомских илустрација које спајају научну егзактност и ликовну осећајност, показујући како цртеж постаје посредник између уметности и науке. Истовремено, истакнут је значај проф. Миодрага Миће Бајића (1943–), сликара, графичара и једног од најзначајнијих педагога у области анатомског цртања, који је трајно обележио изучавање пластичне анатомије својим уџбеницима и обимним наставно-уметничким радом.

Ауторска поставка групе аутора, Весне Лакићевић Павићевић (члан Савета), Драгана Боснића и Боривоја Грбића, представља In Memoriam - Асканио Поповић (1949-2025), омаж сликару и илустратору чији су цртеж и визуелни језик обележили генерације читалаца бројних дечјих и омладинских часописа. Ова поставка, приређена у знак сећања, истиче препознатљив рукопис уметника чија је линија остала трајно упамћена у историји наше илустрације.

Обе изложбе пружају јединствен увид у различите поетике илустрације – од аналитичке дисциплине и академског приступа до цртежа који се креће између контролисаног реда и слободе – представљајући значајан допринос разумевању ширине и уметничке вредности ове дисциплине у домаћем контексту.

Изложбе ће бити отворене до 10. јануара 2026. године.

In Memoriam - Асканио Поповић (1949-2025)

Ове године опростили смо се од Асканиа Поповића (Београд, 1949 - 2025), сликара, илустратора и дугогодишњег сарадника бројних дечјих и омладинских часописа, који је оставио дубок траг у историји наше илустрације. Поповић је завршио Школу за индустријско обликовање – одсек графичког дизајна, а потом студирао на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности. Члан УЛУПУДС-а постао је 1984. године. Као самосталан уметник, живео је и радио у Београду, посвећен сликарству и илустрацији.

Његов цртачки рукопис остао је препознатљив генерацијама читалаца часописа Змај, Мама, Политикин забавник, Каравела, Мали кекец, Еурека, ЈУ-стрип и многих других. Од 1989. године био је уметнички уредник књижевног часописа за децу Змај, обликујући и визуелни идентитет дечје литературе тог времена.

Иако његов опус није обимно документован, траг који је оставио сведочи о посвећености, дисциплини и поетици цртежа који се увек креће између реда и слободе, између сензибилитета и интелекта. Управо зато, у оквиру ове велике међународне изложбе илустрација, „Златног пера Београда“, приређује се посебна поставка In memoriam Асканио Поповић, као знак сећања, а на предлог члана Савета изложбе, Весне Лакићевић Павићевић, која потписује поставку изложбе уз подршку Драгана Боснића и Боривоја Грбића.

Уједно, ова изложба је и својеврсни позив историчарима уметности на нова истраживања и разумевања особеног уметничког пута овог илустратора. Са том намером, у каталогу изложбе поново су објављена два стручна текста, настала поводом његових самосталних изложби, која су данас драгоцен документ за будуће истраживаче и познаваоце илустрације. Текст Зорице Б. Ђорђевић (Галерија НУБС, 1988) прати развој Поповићевог цртачког језика, од предела и фигура до симболичних и митолошких композиција, наглашавајући његову тежњу ка складу између несвесног и свесног, ероса и логоса.

Текст Мирјане Вајдић Бајић (Галерија Сингидунум, 1991) усмерава пажњу на Поповићев рад као илустратора: на његову „ненаметљиву елеганцију“, осећај за ритам и меру, као и способност да у ликовној минијатури пронађе поезију свакодневице. У њему препознајемо уметника који је спајао реч и линију, литературу и живот, класику и игру, традицију и савремени сензибилитет.

Овај омаж има за циљ да сачува сећање на Асканиа Поповића, уметника који је живео тихо, али је оставио линију која траје.

Марија Ристић

Енциклопедијске илустрације проф. Миодрага Миће Бајића

Комбинујући вишегодишње педагошко искуство и активан рад на уметничкој сцени, проф. Миодраг Мића Бајић (1943, сликар, графичар и члан УЛУПУДС-а) приредио је 2000. године уџбеник „Човек, анатомија, уметност“ за који је сматрао да би „својим садржајем и начином представљања човечјег тела био довољно инспиративан да усмери и убрза стваралачки и истраживачки процес студирања“.

Изложбену поставку чини двадесет и три илустрације које представљају две целине Бајићевог уметничко-педагошког рада. Прву групу чине четири илустрације рађене техником цртежа дрвеним бојицама за књигу „Пластична анатомија човека“, коју је објавио Универзитет уметности 1979. године, а чији је аутор академски сликар Рудолф Руди Габерц, један од оснивача предмета Анатомско цртање на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду. Ове илустрације су на неки начин претходиле, другој, обимнијој целини коју чини деветнаест илустрација рађених техником цртежа оловком на папиру, насталих за поменуту монографију „Човек, анатомија, уметност“ у периоду између 1987. и 1996. године. Међу изложеним радовима налазе се „Шака“ (аналитичка студија предње–дланске стране шаке при наговештају покрета супростављања), „Костур човечјег тела – цела фигура“, „Динарски“ и „Судански“ тип човека, „Костур стопала – предња и горња страна“, „Костур стопала – спољашња и унутрашња страна“, „Доња половина тела“, „Костур човечјег тела – стојећа и седећа фигура“ и портрет „Албрехта Дирера“ за поглавље „Уметници – истраживачи људске фигуре“.

Ови цртежи су егзактни и аналитички, што је условљено самом природом предмета проучавања – анатомијом, дисциплином која не трпи импровизације, јер је намењена едукацији. Истовремено, овај поступак пружа чврсту основу која се може надоградити и интерпретирати у различитим уметничким правцима, отварајући простор за прожимање научног и ликовног израза. „Испитујући место и улогу пластичне анатомије човека као дела науке о човеку и њене примене у обликовању уметничког дела,“ писао је Бајић, „налазимо је као полазиште за вишеструка цртачка испитивања како скелетног и мишићног система, тако и налажења и употребе тих сазнања у сложеном захтеву који тражи обликовање фигуралне композиције. Цртање скелетног система објашњава феномен индивидуалних пропорција и карактера тела, док цртање мускулатуре разрешава феномен облика и пластичности површине тела, услове настанка покрета и његово естетско представљање.“

Наставно–уметничком већу Факултета примењених уметности и дизајна у Београду, 1994. године пристигле су две рецензије ове књиге. Редовни професор Љубодраг Јанковић оценио је Бајићеву монографију као дело изузетног професионалног квалитета: „Илустровани материјал поседује висок професионални степен, богатство и умеће цртаног израза, са изузетним смислом за аналитичко-егзактно приказивање форме... Избор оловке као класичне технике омогућио је фину обраду масе, прецизност детаља и просторну динамику скелета и мускулатуре.“

Другу рецензију писао је проф. др Драгослав В. Ерцеговац, специјалиста неуропсихијатар, који је нагласио са „Аутор убедљиво и јасно демонстрира функционалну повезаност костију и зглобова у функцији покрета, не губећи ништа од егзактности анатомске дескрипције.“ Он истиче да је величина овог дела у симбиози егзактне мултидисциплинарности и снажног субјективизма уметника, чиме се Бајићев рад издваја као пример ретког споја научне дисциплине и ликовне осећајности.

Редовни професор, архитекта и сликар Синиша Вуковић, у предговору ове монографије нагласио је да: „За овакве подухвате био је потребан један мајстор-цртач, страсни и посвећени ликовни стваралац.“ Међутим, он поставља и потребно питање: „Да ли је ово научно или уметничко дело?“, затим, одговара да је реч о реткој синтези егзактног и уметничког, прожимању знања и умења. Оно што је за теоретичаре илустрације од посебног значаја јесте његово запажање да: „Цртежи проф. Бајића много су више од илустрације – они су ликовни искази натуралистичке уверљивости и изражајне снаге. Овде се може говорити о савршенству и лепоти природних форми, о људском телу као вечној инспирацији уметника.“

С обзиром да је илустрација дуги низ година, нарочито током прве половине двадесетог века, била посматрана као мање вредна уметничка делатност у односу на сликарство, проф. Вуковић имао је племениту потребу да истакне уметникову ликовност цртежа, како се у то време, посебно у ликовним критикама, често као замерка сликарским делима појављивао појам „илустративно“ – као синоним за дескриптивно, сувише дословно или цртачки банално. Међутим, управо су овакви радови проф. Миодрага Миће Бајића показали да илустрација може бити много више од пратећег материјала – да може бити самостално уметничко дело са сопственом естетском и интелектуалном пуноћом. Бајићеви цртежи за монографију „Човек, анатомија, уметност“ поседују оно што је професор Јанковић описао као „фина обрада масе облика и детаља унутар целине платичне форме“, док је Вуковић у својој рецензији препознао њихову суштину, да су „много више од илустрације“. Овим речима је уједно означио и оно што ова изложба истиче: илустрација као акт стварања, а не пуке визуелне репродукције; као ликовни чин који сам по себи на ликовности која не јењава пред утилитарношћу, гради уметничку вредност. Илустрације из овог циклуса не прикривају своју едукативну функцију, већ је преображавају у естетски чин. Њихова линија, тон и форма сведоче о дубоком разумевању људског тела, али не само као анатомске структуре већ као живе форме која садржи карактер и емоцију. Ту, у споју егзактности и осећајности, Бајићеви радови досежу уметничку целовитост: они су и педагошки инструмент и самостална ликовна творевина.

Уколико би се илустрацији одало признање које заслужује, односно, да се сагледа као засебна уметничка дисциплина која спаја знање и ликовни израз, научну дисциплину и ликовну поетику, дошли бисмо до закључка да су ови радови изванредни примери посебне врсте илустрације. Управо то признање чинимо овом изложбом, постављеном у оквиру пратећег програма „Златног пера Београда“, којом симболично акцентујемо достојанство илустрацији као делу уметности.

Бајићеве илустрације у техници цртежа, у свом мирном достојанству линије и дисциплини форме, подсећају нас да уметност није само ствар доживљаја и личног укуса, већ и знања, посвећености и истраживања – а да је илустрација, анатомско-аналитичка у свом приступу, али енциклопедијска по карактеру и намени,  једна од најчистијих спона између природних наука и уметности.

Марија Ристић, аутор текста и изложбене поставке