Простори за уметност и уметнике, доживљај посла и рада у савременом тренутку, дијалог између актера на уметничкој и културној сцени, они мање видљиви, друштвене и природне промене, то су неке од тема које се провлаче кроз радове и перформансе који ће бити представљени на овогодишњем издању Октобарског салона.
Током овогодишњег, 60. издања Октобарског салона, од 20. октобра до 1. децембра, изложбе и пратећи програми одвијаће се на неколико локација – у галеријама Културног Центра Београда, у Павиљону на Цветном тргу, Галерији ФЛУ, у бившем клубу Академија, Галерији УЛУС, Галерија СУЛУЈ, у Салону Музеја града Београда, у Музеју афричке уметности, у излозима Француског института и у јавним просторима у граду.
„Изложба под називом Естетика(е) сусрета, коју смо заједно осмислили и конципирали Матју Лелијевр и ја преиспитује сусрете у форми уметничке продукције као суштинско и фундаментално питање које је подстакло нашу жељу да овом темом прославимо 60. Октобарски салон. Настао након ослобођења Београда на крају Другог светског рата, Октобарски салон оличава шест деценија уметничких сусрета и илуструје снагу уметности да преброди политичке и територијалне успоне и падове, непрестано се изнова осмишљавајући упоредо са стасавањем нових генерација уметника као носиоца и покретача питања свог времена. На овај начин, уметност се изнова обнавља и наставља да нуди простор у којем се наново сусрећемо, учимо и развијамо”, истиче Маја Коларић, директока Музеја савремене уметности у Београду, која сарађује са Матјуом Лелијевром, кустосом у Музеју савремене уметности у Лиону. „Ово издање Октобарског салона, у својој 60. инкарнацији, по самом формату је повод за сјајну сарадњу кроз три уметничка предлога које доноси седам кустоса подељених у три тима. Овај специфичан формат, за догађај овог реномеа, чини се прилично јединственим и сведочи више него икад о важности дељења и удруживања умова и речи. Допирање до других, размена и дељење је гаранција заједничког успеха у дијалогу и сарадњи, и с тим у вези Естетика(е) сусрета осмишљене од стране Метјуа и мене постаје метод који превазилази само поље уметничког стваралаштва у тежњи да остави дубљи траг унутар друштва и наших свакодневних односа. Постављање питања сусрета у контексту међународне изложбе, овогодишњег Октобарског салона позив је на авантуру која је суштински колективна, састављена од путовања и размена. ”
Радови представљени у сегменту Нада је дисциплина овогодишњег Октобарског салона фокусирају се на дефиницију и наш савремени доживљај посла, на бескорисност рада, на везу рада и уметности, објашњава Ана Кнежевић, кустоскиња Музеја афричке уметности која сарађује са Лином Џуверовић, са Челси колеџа за уметност Универзитета уметности у Лондону, и Емилијом Епштајн, колегиницом из Музеја афричке уметности. Ана посебно истиче видео рад Вредност одсуства Адријана Мелиса, који је, иако настао пре 12 година, и даље веома актуелан. Он говори о неповерењу према социјалистичком економском моделу Кубе, где су јавни службеници због ниских плата измишљали изговоре да изостану са посла, толико често да је то постало редовна пракса коју су чак државна предузећа почела да толеришу. „Зато Мелис одлучује да плаћа те изговоре дајући људима за продукцију видео рада тачно онолико новца колико вреди њихово одсуство са посла”, каже Ана Кнежевић.
Иако се сегмент Нада је дисциплина у процесу рада са уметницима развијао око слогана и мотоа афро-америчке активисткиње Маријам Кабе, како обашњава Емилиа Епштајн, кустоскиње Музеја афричке уметности истичу и домаће радове попут рада уметничког удружења Караван из Ваљева или рад Снимак пејзажа термита уметничког дуа доплгенгер. Чланови Каравана инспирисани су меморабилијама које проналазе у ромском насељу Баир, где Караванци на зидовима породичних кућа музичара стварају мурале, уз препоруке и сугестије Баираца. Снимак пејзажа термита је есеј у коме аутори посматрају слике прошлости рудара у социјалистичком друштву, поредећи их са скривеном сликом рударења у капиталистичком друштву.
„Многи од уметника који чине ‘систем’ Нада је дисциплина, говоре и реагују за бројне ‘категорисане’ појединце – социјално прогнане и заборављене, трауматизоване, или пак сведене да делују на друштвеној маргини”, истиче Емилиа Епштајн. „Кључна је дистинкција Маријем Кабе између наде као емоције и пасивног стања, с једне стране, и наде као друштвеног ангажмана који захтева простор, напор и намеру да се развија, с друге стране. Говоримо, заправо, о стратешком деловању у институцијама и кроз институције и законе, о спонтаном организовању у јавном простору, на улицама и у квартовима, у буџацима и становима, али и о непозваном ‘уметању’ у дискурс.”
Уметници и учесници 60. Октобарског салона:
Алдо Ђаноти, Алесандра Савиоти, Алфредо Хар, Данијела Ортиз, Колектив Министарство простора, Лидија Делић, Марија Шевић, Немања Николић и Нина Ивановић, Луси + Хорхе Орта, Марија Ајхорн, Удружење ликовних уметника Србије (УЛУС), Франческо Фонаси
Ане Имхоф, Аника Карс, Биљана Ђурђевић, Дамир Радовић, Еди Дибјан, Иван Шулетић, Јепе Хејн, Јеспер Јуст, Кјанга Хам, Малгожата Мирга-Тас, Малек Гнаоуи, Марина Марковић, Никола Димитровић, Рандолфо Ламонијер
Адријан Мелис Соса, Даринка Поп-Митић, доплгенгер, И други (And Others): Уродњене политике и праксе уметничких колектива, Јелена Савић, Караван, Катрин Бем и Јелена Мицић, Килуанжи Кија Хенда, Мвана, Милица Дукић, Милица Ружичић, Читалачка група за феминистичко трајање (FDRG)
