Радови уметнице Љиље Павловић Деар биће изложени у оквиру изложбе „Вечна вода“ у Конаку кнегиње Љубице од 7. до 23. септембра. Свечано отварање је у четвртак, 7. септембра у 19 часова у Сали под сводовима у Конаку кнегиње Љубице (Кнез Симе Марковића 8).  

Рођена у Србији у Тополи и школована у Београду на Факултету примењених уметности, Љиља Павловић Деар (1947.) је основе аутентичног ликовног израза стекла у својој земљи, а захваљујући стипендији Британског Савета. Од 1971-73. је на усавршавању на најеминентнијим ликовним академијама, свој стваралачки пут развијала је у светски познатим уметничким центрима: Лондону, Лос Анђелесу, Сан Франциску и Паризу. Преко 50 година плодног уметничког рада и 67 самосталних и преко 200 групних излозби широм света донело јој је неколико престижних награда и част да се њена дела налазе у приватним и јавним колекцијама у Европи, Америци и Кини. Живи и ради у Паризу од 1978. године.

На изложби Вечна вода Љиља Павловић Деар представља радове који тематски прате универзалну идеју једног од четири основна животна елемента – воде. Интересовање за воду дошло је постепено, након претходне стваралачке фазе у којој је проучавала стене и камен тј. елементе земље. Темом воде Љиља Павловић се интензивно бави од 2015. године, сматрајући је суштином живота и непроцењивим благом света. Вода за њу има карактеристике богиње са више лица и појава, па је тако и представља, путем разноврсних ликовних техника. Кроз различите уметничке форме приказује нам магичан свет водених површина, светлосних рефлексија и белину таласа. Њени објекти – инсталације израђени од слојева лаганог платна одају нам утисак да ходамо по морском дну са кога узбуђено посматрамо таласасту површину мора. У тој игри светлости и сенки значајну улогу имају отвори  кроз које пролазе светлосни ефекти. Градећи ове објекте Љиља Павловић се одриче традиционалног грађења слике, плоха се удубила и испупчила доносећи визуру треће димензије. Са истанчаним смислом за композицију и колористичку организацију површине гради мрежу апстрактних форми, органских потки и таласастих маса. Највише користи топао колорит удружен са окер и белом, а као доминантну употребљава плаву боју у свим њеним валерским модалитетима. Поред светлосних инсталација неколико радова представљено је у техници колорисане графике на којима помоћу разнобојних шрафура ствара асоцијативни елемент који проширује доживљај флуидности воде. Инспирацију налази у морским пејзажима, коралима, шкољкама, светлосним рефлексијама. Један сегмент изложених радова чине фотографије морских површина сликане на различитим морима широм света. То су кадрови мирне и узбуркане воде, одблесци светлости у мору, женског обриса у води, таласа и морске пене.

Љиља Павловић идеју и ликовну представу воде покушава да изрази изван њеног физичког аспекта, идући даље, она покушава да допре до суштинске, животне, битности воде. У складу са климатским променама, посебно у еколошком смислу, актуелност ове теме је неупитна. Вода је кључни елеменат живота на Земљи и важан чинилац функционсања света, својим разноликом појавним облицима, пружа небројене могућности за приказивање њене нестварне лепоте. Таква лепота се види у радовима Љиље Павловић Деар приказаним на изложби Вечна вода и прави је контрапункт преиндустријализованом савременом свету.