Осмишљавање кратких текстуалних и илустрованих порука из свакодневног савременог живота кроз употребу дечјег искуства познавања стрипа у новом контексту - примени на архаичну форму дозидница: стрип као директна илустрована порука о породичном, школском, уличном, свакодневном окружењу.

Подаци о предмету

  • Место Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
  • Време 2012 - 8. јун, 16.30ч
  • Трајање 120 минута
  • Узраст 12 година, 6. разред ОШ Змај Јова Јовановић
  • Радионицу воде

    Уметници и едукатори групе ШКАРТ, Ленка Зеленовић, ауторка Нових куварица и кустоси Музеја града Београда

У празничном времену хлеб је свети симбол и метафора социјалне интеграције. У профаном времену је „храна наша насушна“. Ломи се или сече. Симбол је и светости и задовољства. Богатства и сиромаштва. Симбол је трансформације, рађања, трајања, умирања и новог рађања. Његова циклучно трајање од давнина се везивало с космогонијом. Прати човека од рођења до смрти. У религијама је медијум комуникације с Богом, боговима и божанствима.

У свакодневном животу хлеб је храна којом се задовољавају овоземаљске потребе - од ситог стомака до социјалних и политичких „игара“. Као симбол одрживости живота налази се у паралелном чулном односу са човеком. Као медијум смештен је у двојне токове трајања: профане и сакралне.

Хлеб је спона традиционалне и саврмене културе. Сваки облик хлеба има своје име, намену, време и простор. На предавању Хлеб, обичаји и културна баштина представиће се материјални (физички) облик хлеба у његовом нематеријалном (духовном) контексту кроз обичаје и облике комуникације.

У структури духовне културе остају материјални знаци те културе а хлеб је један од битних знакова и симбола, истина с кратким трајањем, али с развијеним значењима који се спознају и у најсавременијем друштву. Збирке предмета уз обичаје и нарочито велики опус култних хлебова у музејима Србије (и Балкана), заустављених у времену и у свом физичком облику, осим онтолошког значења којег носе представљају драгоцена сведочанства из прошлости, у садашњости и за будућност. На основу материјалног (физичког) и духовног, у интегралном приступу схватања култура понудиће се одговори улози хлеба у свеобухватном културном наслеђу.

Уз фотографски материјал из фундуса Етнографског музеја у Београду, значењски облици обе стране хлеба приближиће се публици и помоћу видео инсерта из документарних етнографских филмова.

Подаци о предмету

  • Предавач др Весна Марјановић, етнолог

Изложбу Хлеб и дом, чине две изложбе, Обредни хлебови у младеновачком крају и Дозиднице – избор из збирке текстилних предмета Музеја Младеновца.

На изложби ће бити представљени предмети који су се користили у процесу производње брашна и припреме и производње хлеба од XIX до средине XX века.

Хлеб је одувек чинио основну храну људи, али је у традиционалној култури српског народа имао много већи значај. Готово у свим обичајима његово значење је симболично и религиозно. Прича о хлебу говори о нама и упознаје нас са антрополошким, симболичним, култоролошким, социјалним и гастрономским аспектима људског живота.

Хлеб народним обредима обезбеђује здравље, срећу и благостање појединца, породице и заједнице. Обичај прављења обредних хлебова потиче из далеке словенске старине, и то од магијских радњи родовског друштва везаних за привреду. Временом добијају и значење у хришћанском обреду, али су и данас сачувана многа њихова претхришћанска обележја и функције. Многи обичаји су у периоду социјализма потиснути, и обредни хлебови, колачи и погаче припремани су у породичном кругу и углавном у сеоској средини, а мање у граду. Обредни хлебови се израђују само онолико колико се негује обичај у којем су заступљени. Промене у њиховој форми и постепено редуковање њиховог броја у најважнијим обичајима показују колико савремена економичност и потреба за уштедом времена доводе до поједностављивања ритуала. С друге стране, израђују се обредни хлебови нових облика који се ослањају на традицију, али чији изглед далеко превазилази изворну форму. Поједине погаче данас су веома често производ маште и креативности домаћице или пекара, више су мала хлебна уметничка дела, а мање традиционалне погаче.

У етнолошкој збирци Музеја Младеновца посебно место заузимају колекције текстилних предмета чији део чини и колекција од 60 дозидница, сакупљаних са простора младеновачког краја у периоду од 1985. до 2012. године. На изложби је представљено 38 везених дозидница које су подељене у 10 група: породичне, љубавне, хигијенске, патриотске, холандски мотиви, дечје, креветске, шаљиве и остале.

Дозиднице представљају правоугаона платна са украсно извезеним мотивима, орнаментима и занимљивим натписима који осликавају социјални, економски и друштвени живот породице.

Дозиднице су рађене на индустријском памучном платну у техници веза по писму, различитим бодовима, у почетку плавим и црвеним памучним концем, а касније и концем других боја. Одабиром мотива, везиља је одређивала место где ће дозидница бити окачена: у кухињи изнад штедњака, стола, кревета, нешто касније у предсобљу изнад умиваоника, и у гостинским собама поред славских и војничких слика. Занимљиве текстуалне поруке пружају многобројне информације о начину живота, жељама, навикама о стиловима одевања и моди уређивања кухињског простора. Оне су на неки начин говориле о домаћици, о њеној уредности, вештини, маштовитости и креативности.
године. Биле су изразито популарне средином XX века. Међутим модернизовањем кухиње, дозиднице се постепено повлаче најпре у варошкој средини, а нешто касније и у сеоској средини.

Марија Мага Магазиновић (1882-1968) живела је изузетно динамично, у непрекидном кретању, истраживању, учењу, у жудњи за већим достојанством жене и упорној борби за њену еманципацију. Ова уметница, жена европског образовања и ширине, енергичног и авангардног духа, феминисткиња и левичарка, била је сведок, посматрач, али и учесник друштвених збивања на прелому векова.

После усавршавања балета и глуме у Немачкој, код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена, вратила се у Србију и основала уметничку школу за ритмику и пластику. У свом плесном изразу она је антиципирала народну традицију и савремени покрет и тако створила нов уметнички свет.

Била је прва жена новинар у тек основаној „Политици”, у којој је писала је текстове о ритмици и пластици као облицима телесног и духовног васпитања омладине, а посебно женске младежи.

Пуних четрдесет година Мага Магазиновић је била и професор филозофије, немачког и српског језика у Првој женског гимназији. Мага Магазиновић је почетком 20. века припадала интелектуалним и уметничким круговима Београда који су радили на развоју новог, европског, духовног и креативног пута Србије, чиме је многоструко задужила српску културу.

Подаци о предмету

  • Предавач Мирослава Симоновић

Изложбу чини избор од укупно 70 дела (слике, графике, цртежи и скулптуре) која прирадају жанру пејзажа, а настала су у оквиру Ликовне колоније „Сићево" током последњих четрдесетак година.

Галерија савремене ликовне уметности „Ниш" од свог оснивања 1970. године води све послове реализације Ликовне колоније „Сићево" у чијем раду је до сада учествовало више од 400 уметника из земље и иностранства. Иако рад уметника у Колонији никада нису пратила условљавања и ограничавања у погледу теме и мотива дела, импонзантан је број аутора који су у амбијенту самог села Сићева и пејзажима Сићевачке клисуре нашли примарну инспирацију и препознали ликовну провокацију. Сваки стваралац кретао се одабраним стазама властите ликовне поетике у сликовном постварењу свог доживљаја пејзажа, отуда и симболичан назив изложбе Различито у истом.
Сићевачка клисура је за наше услове редак и непоновљив, природни естетски феномен. Полазећи од субјективне опсервације предела, уметници су утиске из окружења транспоновали у говор ликовних елемената, стварајући дела завидног естетског нивоа. Њихова дела својеврсни су омаж Сићевачком пејзажу, траг о фасцинацији пределом чије су лепоте и тајне откривали и преко кога су посредно изразили широк дијапазон мисли, осећања и расположења.
Изложба садржи дела уметника различитих генерација, од најстарије генерације (Михаило Петров, Миленко Шербан, Божа Илић, Чедомир Крстић, Стојан Трумић, Богумил Карлаварис, Габор Силађи, Момчило Крковић, Младен Србиновић, Мома Марковић, Бојан Бем...), преко низа уметника који касније ступају на ликовну сцену (Чедомир Васић, Зоран Вуковић, Перица Донков, Биљана Вуковић, Мирослав Анђелковић, Ранка Лучић Јанковић, Дивна Јеленковић, Рада Селаковић...) до представника младе генерације (Јелена Шалинић, Ивана Станковић). Пошто је Ликовна колонија „Сићево" била најпре југословенског, а онда и међународног карактера, поред најбројнијих уметника из Србије, заспутљени су и уметници из бивших југословенских република (Томаж Кржишник, Златан Ковач, Илија Аризанов, Зоран Јакимовски, Хазбо Нухановић...) и из иностранства (Кенђи Нагаи, Елизабет Матју, Тошко Дончев...).
Како су учесници Ликовне колоније „Сићево" били протагонисти и актери различитих паралелно егзистирајућих стилова у српском сликарству друге половине XX века, то се преко њихових дела из фонда могу пратити одјеци и утицаји различитих ликовних праваца, од интимистичких и експресионистичких до различитих видова постмодерних тенденција, на начин третирања природе, у различитим облицима њене појавности.
Опредељујући се да овом тематском изложбом ликовној публици Београда представи свој фонд, Галерија савремене ликовне уметности Ниш указује на значај Ликовне колоније „Сићево", која је као најстарија културна манифестација у јужној Србији битно утицала на развој ликовног живота у овом региону и позиционирање Ниша у регистру културних центара. Колонија је непосредно допринела оснивању Галерије савремене ликовне уметности у Нишу, а последњих двадесетак година једини је гарант попуне галеријског фонда.
Истовремено изложба сведочи о променама и трансформацијама унутар самог жанра, а сходно духу времена и општим кретањима у уметности последњих деценија.

О Галерији и Колонији

Галерија савремене ликовне уметности у Нишу је прва самостална установа културе тог типа на подручју централне Србије. Основана је 9. јуна 1970.године.
Основни сегменти активности ГСЛУ Ниш су изложбени и музеолошки. Галерија поседује три изложбена простора и током свог досадашњег постојања приредила је 1.092 изложбе домаће и стране уметности. Изложбени програм чине изложбе које по конкурсу одобри Уметнички савет Галерије, традиционалне годишње изложбе и ауторске изложбе кустоса. ГСЛУ Ниш има добру сарадњу са сродним установама у земљи, са страним кулуртним центрима и удружењима уметника.
ГСЛУ Ниш поседује властити фонд уметничких дела који тренутно има 1.237 инвентарских јединица подељених у шест збирки. Поред откупа и поклона аутора, за формирање фонда од пресудне важности је Ликовна колонија „Сићево" захваљујући којој je фонд ГСЛУ до данас увећан за 748 дела. Како су градски и галеријски фондови за откуп уметничких дела укинути почетком деведесетих година, Ликовна колонија „Сићево" је једини гарант континуиране попуне и обогаћивања фонда нишке Галерије последње две деценије. ГСЛУ Ниш је путем различитих врсти изложби представила дела из свог фонда у многим градовима Србије и Југославије, а 2003. године и у Софији у Галерији Удружења уметника Бугарске.

Ликовна колонија "Сићево" наставља традицију Прве југословенске уметничке колоније - основане по идеји славне српске сликарке Надежде Петровић.
Надежда је у лето 1905. године у Сићево, село у истоименој клисури удаљеној двадесетак километара од Ниша, довела колеге из минхенских дана школовања - словеначке и хрватске сликаре. По сведочењима мештана и писаним изворима „Радо су примљени у селу. Присуствовали су свадбама, славама, сахранама. Обилазили клисуру а највише сликали." Сићево је захваљујући овом догађају постало значајна тачка наше културне историје, својеврсни балкански Барбизон.
Идеја о окупљању уметника у Сићеву обновљена је 1964. од када се Колонија одржава континуирано. Првих година Колонија је реализована уз подршку и помоћ уметника, културних и јавних радника Ниша, а дела настала у Колонији у том периоду чувају се у Народном музеју у Нишу.
Од 1970. послове реализације Колоније и чувања, заштите, проучавања и презентовања дела насталих у њој обавља Галерија савремене ликовне уметности.
Основне концепцијске константе Колоније су да она окупља уметнике различитих генерација, вокација и стилова поштујући ликовну аутентичност и актуелност.

Београд је током 19. века претрпео корените промене постајући од престонице београдског пашалука престоница нове српске државе. Његов развој и свеобухватна културна трансформација која је подразумевала промене у свим областима живота, урбанистичком развоју и архитектури, свакодневном животу, јавној и приватној сфери, условила је сложен однос према затеченој култури. Остаци тог „старог света“ су били на различите начине тематизовани и репрезентовани током 19. века, показујући да је однос према траговима „туђе“ културе био један од кључних одредница у изградњи заједничког идентитета.

Подаци о предмету

  • Предавач Катарина Митровић, ист. уметности

andric003На позив и у организацији Матице српске у Подгорици, 17. марта 2012. отворена је изложба Музеја града Београда „Иво Андрић, писац и/или дипломата“. Гостовање изложбе о Андрићу представља само почетак сарадње Матице српске у Подгорици са институцијама културе у Србији.

На отварању су говорили председник Друштва чланова Матице у Црној Гори др Драго Перовић и амбасадор Републике Србије у Подгорици, господин Зоран Лутовац. Изложбу је отворила ауторка Татјана Корићанац, музејски саветник у Музеју града Београда.

Поставка ће бити отворена за посетиоце до 31. марта.

Књижара Матице српске
Римски трг 50/I, Подгорица
Радно време: сваког радног дана, од 10 до 19 часова

{tab=Галерија} {gallery}v_andricpodgorica{/gallery} {/tabs}

Средином 19. века Београд, као и много пута током своје дуге и славне историје, опет проживљава једну нову и неизвесну трансформацију. Овога пута дух престонице стремио је ка културним вредностима актуелним у блиским европским центрима. Град је ипак тешко могао да се ослободи своје прошлости и наједном замени вишевековни модел живота, са пажљиво гајеним вредностима европских градова. Зато је таква промена била спора и болна, али исто тако необично занимљива и сликовита.

Да би „ухватио корак“ са својим славним узорима, Београд више није могао да путнике из иностранства прима у старим турским коначиштима, од којих су нека пропала до те мере да су у њима ноћили само сељаци са стоком коју су продавали на пијаци.

Тако су некада славне, а тада ужасно запуштене и пропале ханове и каравансараје почели да замењују први хотели, који временом постају прави културни центри грађанског друштва.
На предавању ћете моћи да чујете ко је, када и зашто поручио изградњу првог београдског хотела. Такође, сазнаћете резултате најновијих истраживања на тему ко су биле архитекте тог здања, загонетке која је дуго времена представљала бреме истраживача историје архитектуре престонице.

Подаци о предмету

  • Предавач Владимир Божиновић, историчар уметности

Реконструисање мисли и разговора личности са фотографија Аце Симића, дугогодишњег новинара "Политике'' и првог аутентичног српског фоторепортера, који нам је оставио вредно фотографско наслеђе.

Подаци о предмету

  • Место Нова зграда Музеја града Београда, Ресавска 40б
  • Време 2011 - 22. октобар, 11. и 12. новембар
  • Трајање 180 минута
  • Радионицу воде

    Биљана и Братислав Бранковић, Студио ПРОЦЕС.  

У оквиру Месеца фотографије, који се обележава низом програма везаним за тему фотографије (фотографије као музејског предмета, као историјског докумета, уметничког дела...), Горан Малић ће нам представити интригантну личност Аце Симића, првог аутентичног српског фоторепортера и помног истраживача и бележника градских призора.

Александар Симић је деловао у новинарству готово пет деценија. Његов рад у фотографији се углавном кретао у оним границама које су наметали друштвени догађаји, свакодневни живот и пракса фоторепортерског посла. Сталним присуством на јавној сцени Симић је био живи сведок и бележник историјских догађаја у Србији, претежно у Београду, између два светска рата, и делимично, у току немачке окупације. Показао је високу способност да забележи и сачува аутентичан и животан поглед на политичке догађаје. Он је тиме положио темеље политичке фоторепортаже у српској фотографији, дајући још све атрибуте посебног жанра.

До Симића српско новинарство није имало преданијег посленика у фоторепортажи, па се с правом може тврдити да је он први српски фоторепортер који је цео свој радни и животни век провео у тој струци. Поштовао је изворне вредности призора и њему све подређивао. Није био заинтересован за ликовне бравуре, зато код њега нема накнадних интервенција, дотеривања, естетизација. Био је самоук, у ходу је и учио, откривао и стварао нове вредности, и оставио незаобилазан траг у историји српске фотографије.

Подаци о предмету

  • Предавач Горан Малић, фотограф